« Ne volis me vise | Main | Prijatelji »
Ispičaću vam priču o dečaku koji je imao dvanest ili trinest godina i školovao se daleko od svoje kuće. On je živeo u velikoj sobi sa četiri starija dečaka i imao je gazdaricu, koja ga umesto njegove majke svako jutro budila za školu.
Dečak je bio tužan i usamljen. Iako je dve godine delio sobu sa istim dečacima nije sa njima bio blizak. Osećao je da ga oni gledaju popreko i da ga ne smatraju svojim pravim drugom. Zbog toga je bio potišten i ćutljiv. Izbegavao je vesele razgovore u sobi i često je vreme provodio sam sa svojim mračnim mislima. U školi se osećao se kao stranac. Nije imao drugove i nikoga nije mogao da zavoli. Znao je da se puno razlikuje od drugih dečaka. Oni su bili bogati, a on je bio siromašan i nije imao šta da jede. Osećao se bedno i poniženo. Glad i usamljenost su od njega napravili očajnog i uplašenog dečaka. Bilo ga je strah od svega. Plašio se i gazdarice i nastavnika. Smatrao ih je svojim neprijateljima, tuđim i neljubaznim. U jenom trenutku je poželeo da umre, a onda se desilo nešto što je promenilo njegov život. Dobio je majčino pismo u kome je bila jedna srebrena desetica. Znao je da mu je majka poslala zadnju paru koju je imala. Kao da je iz daljine videla njegov bol i koliko mu je teško u tom tuđem neprijateljskom svetu.
Majčino pismo je vratilo dečaku osmeh na lice. Nekoliko nežnih reči i jedna izlizana desetica pružili su mu sigurnost i nadu u bolje sutra. Nije više osećao prazninu u svom srcu. Shvatio je da nije sam, da postoji neko koga puno voli i zbog koga vredi živeti. Zbog svoje majke i njene ljubavi njegov život je opet imao smisla.
Komentari
| « | Novembar 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | 29 | 30 | ||||
- Novembar 2011 [2]
- Maj 2011 [21]
