Rastanci, reč koja svaki put gorko odzvoni u ušima, i na čije izgovaranje se uvek okrenem u pravcu iz kog je potekla. Mene uvek asocira ne jednu izreku koju sam čuo još kad sam bio dete, i koja kaže „Kada odlaziš, ne ruši mostove iza sebe, jer nikad ne znaš koji bi ti mogao zatrebati“. Svi smo vrlo često iskusili tačnost ove tvrdnje, samo je je pitanje da li su ti mostovi već pali, i da li je bilo kasno.
Dugo sam razmišljao da li da se u potpunosti otvorim, i s shvatio da neke rane ipak moraju da zacele, i da neke stvari ne mogu večno da se čuvaju zatvorene duboko u sebi. Ovo što je ovde napisano nisam rekao nikad do sada, i zaista osećam kao da mi ogroman teret pada sa srca. Zvala se Kristina. Moja neprežaljena ljubav, slika njena koja mi je u mislima svakog dana, i koju ću tu čuvati dok sam živi. Bili smo zajedno više od dve godine, i mislio sam da će to trajati večno. Za nju sam bio spreman na sve, ili sam bar tako mislio. Imao sa utisak da je ona razlog mog postojanja na ovoj planeti, i da moj život ima smisla samo ako je ona pored mene. Međutim dogodilo se nešto o čemu nisam sme ni da razmišljam pre toga. Nešto je puklo između nas, kao da smo se odaljili jedno od drugog, kao da je između nas iznikao kineski sud koji je bilo nemoguće preći. Razloge do današnjeg dana nisam shvatio, ili nisam želeo da ih prihvatim, nisam siguran. Pogledali smo jedno drugo u oči, dugo stajali nepomično, i na kraju poželili jedno drugom sreću. Tog dana mi se svet srušio. Kao da sam sve vreme hodao po ledu i da je taj led konačno pukao. Bio sam u slobodnom padu, i nije bilo niček sto bi moglo da me zaustavi. Pri punoj brzini sam udario u dno. Život za mene više nije imao smisla, mislio sa da je uzaludan. Izgubio sam veru u ljude, i ljubav, nisam mogao da verujem da postoji budućnost i ja treba da idem dalje bez nje. Trebalo mi je bar dve godine da se malo oporavim, da ponovo stanem na noge. Sve dok pre mesec dva nisam video propušteni poziv na ekranu svog telefona, i prepoznao njen broj. Istog trenutka sam zaplakao. Ponovo me je pozvala i rekla da samo želi da me čuje. Posle dve godine smo ponovo stupili u kontakt. Sada ne prođe više od dva dana, a da se ne vidimo bar jednom.
Možda će ovo biti malo istrošena fraza, ali zaista sam zahvalio životu što mi je pružio još jednu šansu, i što sam u bivšoj ljubavi dobio iskrenog prijatelja. Želeo bih samo da se izvinim ako sam u nekim delovima „zvučao“ malo nepoverljivo, ali ovo je ipak bilo više lično nego što sam ikad nekom ispričao.
Dani su topliji i Sunce se osmehuje dok nam pruza svoje zlatnozute zrake. Nebo je vedro uz koji beli oblachak,a kisha je topla i blaga. Ptice se vracaju i divno je ponovo se probuditi uz njihovi pesmu.Livade su ponovo sharene...To more cveca se shareni od maslachka,ljubichice do raznih trava i zbunja. Pcele slecu sa cveta na cvet,mravi ponovo vredno rade i nishta vishe nije kao zimi. Zivot se ponovo vraca! U shumama se probijaju sunchevi zraci kroz josh uvek ogolele grane i dopiru do biljaka prolecnica koje zameljuju pokrivach od lishca shto tu stoji josh od jeseni. Drvece polako oblachi svoje raskoshne zelene haljine ili cveta i opija me svojim mirisom. Deca se igraju napolju,ljudi sredjuju dvorishta a ja napokon mogu vishe vremena da provedem u prirodi. Dovoljno je da posmatram prirodu kroz prozor i da budem srecna. A kako da ne budem srecna? Hladni dani su napokon otishli a sa njima i moje loshe raspolozenje!
Sedim ispod drveta,slusham zujanje pchela i osetim blag povetarac na mom licu. Uzivam u ovom trenutku i znam da volim prolece!
Poslednja bajka
Ušunjam se u tvoj jastuk
kao tišina perja,
kao tršave šiške večeri
mirisave od lišća,
od mesečine na peščanim obalama,
od uvele svežine oktobra,
- baš tako se ušunjam
i slušam,
slušam šta sanjaš.
Nikome neću kazati.
Ali hoću da znaš:
čuo sam,
čuo sam sve sto sanjaš,
jer drugo ništa i ne znam
samo se u snove razumem,
kao što se kauboji razumeju u laso,
kao što se tvoj tata razume u politiku,
kao što se najveći fudbaler razume
u svoju veliku utakmicu,
- tako se i ja samo u snove razumem.
U snove zbog kojih, kad se probudimo,
gledamo nekud visoko,
visoko,
i rastemo,
rastemo,
produžujemo se kroz rukave i nogavice,
rastemo,
produžujemo se kroz oči i srce
kao putevi,
kao pruge,
kao nevidljive šare ptičjeg leta,
daleko,
daleko,
bez Aladinovih lampi,
bez čizama od sedam milja,
ošamućeni od bajke koja se zove detinjstvo.
Ušunjam se u tvoj jastuk
da ne znaš,
ušunjam se kao umor od jurnjave po sumracima,
pokrivam te celu noć,
a pre no sto se probudiš
ostavim ti na rukama toplim od sna,
na trepavicama i rumenim obrazima
mali smotuljak jutra,
jer drugo ništa i ne znam,
samo se u jutro razumem
i raznosim ga kao mlekarice mleko,
kao pekari kifle,
kao poštari pisma
velikom belom kočijom
koja neću da ti kažem kako se zove,
ali sama ćeš se setiti...
Ukus Suze
I opet kao nekad suza krene sama od sebe. Za tren zastane u plavetnilu moga oka neodlucna dali da kane ili se vrati… taj trenutak traje suvise kratko. Neodlucnost brzo nestae jednostavno mimoidje se sa suzom koja nezaustavljivo krene niz obraze. Skotrlja se do mojih usana , osecam svu njenu slanost I gorcinu misli u kojima si jos uvek ti. Navikla sam ja na te suze I njihov ukus, neke sam uspela uhvatiti neke se kotrljale nezaustavljivo I u zurbi izgubile negde na mojim grudima … ali svaku kap sam osetila svojom dusom I srcem u trenucima samoce kao sto je ovaj. U trenucima ne izvesnosti I nekog cudnog osecaja u grudima koji gusi. Nedostajes mi trebam te … trebala sam te trebam te I trebacu te , to su misli koje tebi vode. Slaba sam slaba na tvoje reci na tebe , slaba na svaku pomisao koja me u tvom pravcu ponese. Jer znam da si ti ljubav ona velika veca od najvecih koja se ne dokazuje zagrljajima I strasnim nocima ili u smeku jer I prolaznici se nasmeju I zagrle. Snaga te ljubbavi I velicina njena je u suzi u toj maloj kapljici koja iz duse krene ne zaustavljiv, tu lezi sva velicina mojih osecanja moje ljubavi koja se rodi. Svojom snagom, jacinom I iskrenoscu moje misli se krecu samo ka tebi zele da se ugnjezde u tvom narucju I osluskuju otkucaje tvoga srca I uzdahe duse.
Tebi
Tebi koji razumes, sapat vetrova ,
da osluskujes i cujes necujni krik,
jauk i sapat misli iz duse...
tebi koji znas da citas sa moji usana nemih,
koje u bolu cute a sapucu ti i zovu mole preklinju.
Sa usana ispucalih do krvi do bola...
zbog tuge i ceznje....
tebi koj umes iz moje suze koja iz oka krene
da procitas svu moju ceznju
i drhtaj tela u grcu bola,
i ruku koja se necujno pokrece
zeljna dodira tvojih topline …
tebi jer verujem da ti jedino razumes
da me samo tvoja ljubav
medju zive moze vratiti..
tebi jedino darujem dusu svoju
jedino bogastvo koje imam
svoju ljubav i svoj zivot …
jedino tebi darujem sebe milo moje
mozda ces me tada razumeti ...
Osluskujem kapi kise kako lupaju prozorskim staklom, u usima mi odzvanja kao neka nepisana melodija. Nezelim ustati hladno je i mokro ove junske kise neznaju prekinuti, dan za danom kako prolazisve ih je vise. I danas je sve sivo i tuzno bas kao i ja. Osecam prazninu u dusi, prazninu koja boli pece uzdah se ote iz grudi. A bilo je tako lepo ustati i znati da si ti tu iza tog paravana zvani net. Bilo je lepo znati da cekas me, nije mi bilo vazno koliko je sati dali je kisa ili sunce ustajala sam zamagljenog pogleda prilazila racunaru i cekala da vidim zeleno svetlo pored tvog avatara. Bio si moj Andjeo uvek tu kada te zatrebam. Pruzao mi ruku kad pokleknem urlikao kad pogresim. Osetih nadu koja me izvlacila iz ljusture u kojoj se zavukoh pocela sam opet da zivim i disem punim plucima. Nisam ni slutila da u meni postoje ta osecanja o kojima ti pisem i pisah. Cak su i oko mene primetili da se nesto samnom desava, kako rekose : vidi je opet se smeje opet joj oci svetle ko u tigrice. Secam se trenutaka jos dok te ne sretoh, retko sam imala osmeh na licu oci su bile mutne, zamisljene srce hladno. Rekose dasu mi reci poput ostrice pitali me gde su mi osecanja emocije. Prozvase me ledenom kraljicom... da ti moji prijatelji koji su nesto vise zeleli ali nisu uspeli. Zivela sam zivot sto morah ziveti....a sad ga zivim u nadi da cu te jednoga dana sresti. Znam da ima trenutaka kao sto je ovaj kad pozelim da nestanem da se izgubim. Ono jednostavno isparim i ja i sve sto meni pripada, da nestane svkaki trag da sam postojala. Da ove kisne kapi koje trenutno padaju isperu svaku cesticu mog postojanja. Dali bi se to isplatilo dali bi na ovome svetu bilo nesto drugacije. Mozda a mozda i ne. Kisa sve jace pada a u meni je zelja za tobom neopisivo velika, glad koju osecam nije za hranom. Gladna sam tebe zedna vrelih poljubaca koje dugo ne osetih, a mozda chak i nikada. Sve je to dosad bilo nekako ovlaz povrsinski. Dubina ovih osecanja sto sad imam iznenadjuje i mene plasi me , uliva strah u kosti. Strah, dali je to strah ili zelja toliko jaka da me razdire proganja nocima u kojia budna lezim i slusam tvoj glas koji mi u usima odzvanja. Osecam tvoje dodire tvoj uzdah kako me po vratu mazi osecam miris tvoje vlazne koze. Osecam zelju da se prepustim tim trenucima da odleprsam na krilima maste i spojim se a tvojom mastom koja me zove. Dali je to ljubav ili samo iluzija dugih noci. Jedno sam sigurna da volim te i da su mi dani prazni od kad te nema. Nedostaju mi tvoje nezne reci izjave osecanja izlivi emocija. Nedostaje mi ona prgavost koja za samo sekund izmeni raj u pakao nedostajes mi ti.
| « | Maj 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | ||||||
| 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 |
| 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
| 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 |
| 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 |
| 30 | 31 | |||||
- Novembar 2011 [2]
- Maj 2011 [21]
